Ту, испред ње, остварио се један од најтоплијих њених снова: да у цркви служе само они људи који силу уметности носе и у телу и у души, који имају оружје да сваког човека на колена баце, који имају моћ да и из најтврђе охолости сузу исцеде.

Слушајући, после Еванђеља, ђаконово рецитовање , Анино је усхићење расло. Са фином музикалном осетљивошћу се ђакон поводио за сваком музичком променом горе на хору, и опрезно и савршено тачно је стварао хармонију са хорским појањем. На Ану су почеле наваљивати живе, богате мисли о уметничком усавршењу црквеног појања у њиховом храму, које ће се сада тек моћи потпуно извести.

И доктор Пашковић је пред крај службе дошао у цркву. Монах Иринеј му је падао неки даљни рођак.

— Јеси чуо, Пашко, овога ми је ђакона сам Бог послао! — ословио је прота доктора , кад су се после службе нашли на улици.

— Није њега Бог послао теби, него госпођици Недићевој.

— Е, зар?

— Сасвим. Јер је већ крајње време да у том вашем музичком прогресу госпођица Ана престане бити све и сва. И пут и коњаник и коњ.