је, напротив, онако витак, млад и зелен, изгледао као стабљика бршљана која иде да се савије око Христова Распећа. Нечујно корачајући , са мртвом тишином људи у стопу са собом, прокрчио је ђакон светлој књизи пут кроз густо збијене редове, и нестао је под удубљењем које води на проповедаоницу.

__ Чуо се затим тихи шум малих, прислоњених вратанца. И тада, као у древна времена на зидовима манастирских трпезарија, на сивом зиду старе цркве је оживео фреско један, редак и скупоцен као драги камен. Тамо горе, у златном брокату на косим младићским плећима, стојао је необичан, сасвим необичан домаћин божјег жртвеника.

Прснуле су затим тешке копче на Еванђељу , и просуо се глас, дубок, таман, и све-садржајан као ноћ.

Ана Недићева је усхићено и поносито гледала у тог триумфатора, у тог краља. У први мах, глас његов је продро у њу као што ватрено зрно продире у тело рањеника. Чинило јој се да ће се онесвестити, да ће пасти. После ју је дохватило блаженство среће, благодарности , блискости и наде. И чинило јој се да ничега више и нема у цркви сем те Велике Песме, која је једним махом однела сву славу њену и њених певача, у којој су сва уметност и све умење њено утонули као што сићушно острвце тоне под великим таласима пучине .