I.

На углу, преко пута Велике Каване, стојао је доктор Пашковић, а одгоре, из Дома Певача , долазила је госпођица Ана Недићева. Под мишком је носила повелику, али врло елегантну кожну сервиету, угасито мрку, са лепо израђеним сребрним оквиром и са тешком сребрном копчом.

— Пази, молим те, Пашковића! — смејао се неко у друштву крај прозора Каване. — Пази, молим те, маторог маџионичара. Зар не изгледа као какав велики кључ, који, по вољи, сваког мимопролазећег човека може откључати и широм отворити. И посматрајте само. Не гледа у њу, него право у њену кожну торбу. Тачно зна кључ где су тајни врата.

— Наравно. И не само врата, него баш кључаоница. Јер се кроз кључаоницу највише види.

— Штета само што су у торби ноте, а баш у нотама наш драги доктор Пашко није Бог зна како писмен.

— Јест. То му некако не иде од руке. Госпођица Недићева је канда једина интересантна композиција у овој вароши, коју он још није разложио.