се што пре из те заједнице која јој је, сад је тек видела, била веома драга. Пожелела је у себи да се у цркви никако више и не види с ђаконом.

И с тога, кад је дошла наредна недеља, не знајући да ли је ђакон још ту или је већ отишао , решила се да не иде у цркву. Али одједаред , не разумевајући право зашто, и приписујући ту појаву навици, прекинула је читање новина, скочила са столице, нервозно ужурбано се почела облачити за излазак, и најкраћим путем је похитала на службу.

Стигла је пред један од најсвечанијих тренутака. Ушла је у цркву баш пред читање Еванђеља, а приспела на своје место да угледа једну сасвим нову сцену.

Света је било врло много. Узана путања средом храма чинила се као део неке библијске слике, и представљала стазицу у Божје Царство. Велике Двери су стајале широм отворене, и кроз њих је колутао плавичасти кад, тежак од величанства олтара. На Престолу су буктала два крупна округла пламена, а високо горе, као у лету ухваћене варнице, расули се бледо зеленкасти пламичци кандила.

Преко солеје је корачао нови ђакон.

Носио је у тешку позлату оковано Еванђеље скоро потпуно испружених мишица, високо над главом својом, а сасвим високо над главама осталих. Свечан и поносит, некима се чинио као божја опомена, и улевао им је страх. Ани