сећа грехова и зноја оног праха из којег је никла. Ђакон, док је ђакон, тако ми се чини, требао би да је монах. Ја сам то небројено пута осетио, и жао ми је што не може тако да буде. Уосталом, сада ће ипак тако бити. Мене ће заменити монах Иринеј.

Ђакон је погледао у порту, али порта је била већ сасвим празна.

— С њиме ће и иначе ова црква много добити. Чуо сам да необично лепо служи. Био је две године дана придворни ђакон код најцеремониознијег нашег владике, и владика га је чувао као око у глави. Сви се чуде како је доспео овамо. Можда је због лепог појања у овој цркви сам желео да се премести.

Госпођица Недићева је последње речи ђаконове доста расејано слушала. Оно што је пре говорио више ју је интересовало, и испунило ју је одједаред нечим новим. Привидела јој се цела свечаност рукополагања, и изгледало јој је да у том поступку има један суров и страшан моменат. Помпа архијерејског присуства и појања, важност и упечатљивост обреда , полагање духовничке силе на плећа и силе благослова и анатеме у руке — све јој се то чинило као једно бљештаво заваравање. Заваравање, док се младићу младост не закопа, док се не отпева упокојна песма детињству његовом у крилу цркве.

Ани се још више ражалило. Опростила се с ђаконом не знајући ни сама како, кидајући