и молитвом прилазе, а не дотичу се да изврше ниједну Тајну.

— Мени је врло, врло жао што идете — говорила је госпођица Недићева истински невесело , видећи у ђакону одједаред блиског човека, и осећајући као да се с њим удаљује и један део лепог богослужења у њиховој цркви.

— И мени је тешко. А за појањем, које се овакво нигде поновити неће, чини ми се умрећу.

Ани се привиде као да гледа ђакона збиља мртвог. Тргла се и пришла му корак ближе. Да, још је живео, али га је она видела кроз неку мрежицу, удаљеног, необичног, обасјаног оном мирном светлошћу која рушевине улепшава.

— Рекла бих вам — говорила је мало са устезањем — да нам понекад дођете. Али, истину да признам, не могу да волим мисао да у овој цркви служите као свештеник. Има нешто, нешто што .. .

— Ах, дакле и ви то осећате. Да, да, досада сам био ученик и дете Христово, а одсада , ма шта да буде, то више бити неће. Да, ђакони су деца. Ђаконовање је поезија свештеничког позива, а поезија мора да прође. Остарио сам у неку руку. Време је да предам то место другом ... Време је. Јер, видите, мислим да ђакон треба да буде сасвим млад човек. Млад, неискусан, детињаст, безбрижан, сам ... Као травчица, која не може да се