после, у најсвечанијем моменту службе, Ани је дошло као да види да је баш он онај који је цркви и Богу најближи и најмилији. Нека врста пријатне завидљивости јој прође кроз душу. Завидљивост оне врсте, какву је осећала сваки пут кад ђакон, у стихару, блиставом као повез Еванђеља, стане на широм отворене Царске Двери, с путиром у руци, и са узвиком о страху божјем на уснама.

После службе, на капији, која води из порте на улицу, Ана се осврнула. Калуђера није видела, али је опазила да ђакон жури да је стигне.

Био је то болешљиво нежан плав човек, гргураве свиласте косе, и тако фине коже у лицу, да су крила носа и ушију чисто трептала под кружењем крви. Пришао је госпођици Недићевој да се опрости од ње. Идуће недеље, вероватно, служиће задњи пут у овој цркви, а ускоро затим ће бити рукоположен за свештеника и отићи на парохију.

Госпођица Недићева осети хладну жаоку. Тај нежни млади човек, са тим тужним гласом и са поезијом кратког живота у очима, иде дакле. И не само да иде, него треба сад да пусти дугу косу и браду, да огрне широку одежду, да за увек скине онај као анђеоско крило лаки и елегантни орар.

Ани се учини да је и Богу жао ђакона. Јер Бог највише воли те најмлађе и најсмерније слуге олтара. Оне, који му само с песмом