детаљима, и јаким сенкама од дубоких округлина , много добија и губи са светлосним ефектима, и да у јесење дане уме бити сирота и гола као испосничка пећина.

Баш те недеље је освануло хладно, мрачно јутро, и Богородичина Црква је дочекала Ану необично строго. Свеће се димиле и трошиле у тешким сузама, стихари на деци су били много стари, људи су дошли окисли и прозебли , Христос се сакрио за облаке, а кроз јектенија ђаконова се чуо тон туге и немоћи.

То је тако трајало до тренутка када је хор почео певати Вјерују. Већ први тактови те величанствене руске композиције растворили су невољност и притиснутост у души Аниној. А дивни мотив, који прати исповест о вери у Сина Божјег, занео ју је, осветио ју је, окадио јој је крв у свакој жилици.

Извирило је малко и сунце. У траци његовој , тамо с десне стране солеје, спазила је Ана, с леђа, високу, као јаблан праву прилику, у црнини од главе до пете. Погледала је боље. Јесте, калуђер, у камилавки с црним велом.

Осетила је да јој необично годи што баш у том тренутку управља своје очи на створење умотано у расу смирености и у вео туге. И чинило јој се да тај човек, савијајући своје скоро охоло усправљено тело са неком необично побожном грацијом, да тај човек одаје знаке блаженог мира, казује да је њему у његовој црнини тако чисто и добро. Мало