Шта је друго Григ него сећање неко које је давно оставило своје тело. Шта је друго Бетовен него катедрала једна без зидова, са крстом од сунчаних зрака и завесом од танке кишице ...

II.

Богородичина Црква, са своја два витка торња, као два цвета, била је давнашња, неоправљана, гуштерасто испрепуцана зграда, ружичаста и црна у исти мах од оголелих цигаља , зарђаног гвожђа, старог камена, кише и сљуштеног лепа. Зидана је била по узору једне од најлепших наших средњевековних задужбина, и имала одиста, са масивном основом својом, и са неким испреплетеним, као недовршеним луковима и сводовима, нечег манастирски тајанственог и строгог.

Госпођица Недићева је необично волела ту цркву, и у детаље знала њене нарочитости и лепоте. Са једнога места у женској препрати се чинило као да тамо, у висини над солејом престаје оклоп зидова, да су они последњи луци кубета извијени напоље, у сусрет небу и бескрајности, и да горњи део иконостаса, са сићушним својим кандилцима, лебди као нека група звезда. Олтар је само био мало и одвише таман, и он је стога чинио понекад утисак грозе и претње.

Додуше, Ана Недићева је тврдила да и цела унутрашњост цркве, са многим својим