Као лешиница неког белог анђелчета, лежи по страни, лепа, бледа, безопасна. Али ван цркве. Тресе је тресе, као што ветар тресе зелену шибљику, и не зна се хоће ли бити на добро или на зло њено. Понекад опет, Ани је та чежња годила. Јер, иако не облик, али суштину свога немира је госпођица Недићева тачно погађала. Младост њена, чиста и равна као труба убељеног платна, а засута моментима високих лепота, тражила је, према томе, нарочити свој триумф.

Госпођица Недићева је веровала да тај триумф мора доћи, и предавала се маштањима о њему. Да ће можда неко саградити велелепну цркву са галеријама за разне хорове , хорове одраслих и деце, и са ћелијама појединих солиста певача. Или да ће свештеници смети бити само уметници рецитовања. Или да долази какав још неслућени инструмент . Или неко велико дело музичког савршенства .

Мучена таквим питањима, седала би за клавир, или узимала виолину, свирала једно четврт сата, и стишавала се.

Не, ништа ново нема да дође, него нов треба да буде човек у свему, па и према музици . И онда, тражећи у човеку онај главни извор осећаја, који би први морао нов пробити , па да и човек буке нов, Ани дође на ум љубав. Није се збунила. Мислила је она о томе већ доста. И врло је добро знала