До два три сата по поноћи се умела разлегати песма и свирка из куће Недића. То је давало повода те су људи, од времена на време, упадали у стару своју радозналост: какав ли ће, Боже, бити последњи став у симфонији те интересантне младости!

Време је пролазило. Поженили се, и капетан , и мајор, и доктор Стојковић, па и онај који је дошао да пева место Стојковића, и певао лепше од њега. А госпођица Недићева им свима приређује дивне вереничке и свадбене концерте, испраћа их у нови живот, и мирно се враћа своме послу.

— Шта ради та Ана! — продерала се чисто, једног дана, нервозна начелниковица на доктора Пашковића.

— Не знам ни ја тачно, госпођо — набирао је Пашковић чело попреко, што је значило да му је онај други смешан — али биће да негде одгоре гледа како се земља окреће.

Кад је Ана Недићева прославила двадесет шести дан рођења, људи су, напослетку, решили , како који, или да има одвише проређену крв, или да има т. зв. виши позив. И онда се, изгледало је, једва једаред оканули — белог голуба у њеној души.

Међутим, тај бели голуб је баш у то време осећао као да му у крилима нема доста лета. Нека чежња је падала на душу Анину с времена на време. И то на чудан начин. Док је у цркви, Ана је ведра и мирна. Чежња се губи.