чистим неким поносом, и истом таком смерношћу , у чему је ваљда почетак праве религије духа човечјег.

Ана је, неколико пута у тим приликама, доспевала у неслућене пределе маште и поезије . Осећала је, и све блаженство, којим Христос испуњава душе једноставних људи, а и сав хаос, који име Христово у души већине нас увек поново мора да смирује. И пронашла је да Христос, и његова црква, једино помоћу музике успевају да томе хаосу даду облик и смирење. И долазила јој је помисао да је Бог дух музике, и да су сви закони звезда закони небесне музике, и да су једино ритам и тон вечито вечни.

Анино тело се исцрпљивало у неким необичним уздасима, хармоничним са појањем које је око ње и њених мисли брујало, и она је пила акорде до краја, пила их онако као што се пије чаша вина или чаша отрова. И никад јој није било доста. Тако, да је најзад дошла до уверења да музика у души њеној живи као врста завета. Да тонови, особито тонови црквене песме, испредају над њом неку врсту калуђерског вела. И понекад је чисто физички осећала падање тога вела по себи. И волела тај вео, који чува да јој се душа не смути.

Поред свих тих озбиљних, понекад баш строго побожних мисли, Ана Недићева ипак није пренебрегавала ни своје световне концерте .