седи неко кога треба чувати. Управо, та му је кућа тек тада пала у очи. То је била нова грађевина, налик на извесне београдске куће, подигнуте пре двадестину година за становање једне отменије породице. На углу, који је правила Крунска улица са другом попречном улицом, једноспратан, с доста високим сутереном, обојен жућкастом бојом која прелази у ружичасту, с мрким шалонима што су били дискретно спуштени и с фигурама купидона који држе венце испод прозора, овај је дом чинио леп и отмен утисак у гомили других рабатних кућица, које су тада испуњавале тај крај.

Млади човек није волео да има посла с војском те пређе на другу страну, где се уздизао неки плот, накривљен, труо при земљи, побелео од кише и времена. Велики џбун јоргована надвишавао је ограду и пружао своје гране, са широким лишћем, ка улици и сунцу. Илић се ипак окрену и погледа у војнике, у њихове дрвене стражаре, па онда у кућу, али испод ока... као да га се то ништа не тиче. Редови, млади момци у озбиљној, плавој униформи, држали су пушке о рамену и бленули неодређено у празнину улице. Кроз широм отворена главна врата, на средини куће, виделе се простране степенице,