претци његове мајке, ћерке цинцарина, ханџије на цариградском друму, који се доцније обогатио, и оца, родом из једног златиборског села чији се отегнути нагласак и говор кроз нос одржавао још после толикогодишњег аклиматисања у Београду. Младен је био пао у трећем разреду из два предмета — освета реакције! како је смело тврдио — те га је Илић поучавао за скромну награду. Ову платицу надокнађавала је госпа-Матовићка у пажљивом опхођењу, у слатком и кафи, комплиментима и у киселој штрудли с маком сваког празника. Ту повучену опозиционарску породицу допуњавале су још две девојчице, близнакиње, с црвеним тракама у коси, слободне, радознале и пуне прича о мачки, кокошима и ђаволу.

Ту, у Крунској улици, изненади се импровизовани учитељ кад пред једном приватном кућом спази два војника на стражи, с ножем на пушци. Иза њих се шарениле две покретне стражаре од дасака, обојене у српску тробојку и с дрвеном јабуком на врху.

— Шта му је то сад? — упита се Чедомир несвесно.

Толико је пута пролазио поред те зграде, а никад није приметио да у њој