висок, готово џигљав, али млад, пријатних, мушких црта, буљавих очију, које су у тренутцима живости изгледале као да хоће да искоче из главе, обучен нешто немарно, са краватом која се пела уз потиљак, руку завучених у џепове од панталона, сигуран у себе, у своју будућност, у добро које ће чинити својим суграђанима, Србији, можда целом човечанству.

Кућа у којој је држао кондицију налазила се при врху Крунске улице. То је било код једног гимназијског професора, Јована Матовића, познатог опозиционара, који је осуђен као велеиздајник и сад се налазио у Пожаревцу, на робији. Његова жена, кад се тако нашла изненада без мужа и прихода, повукла се у једну кућицу из дворишта, и ту, од оног што јој је остало од мираза, живела са децом, скромно, тешећи се да то неће увек тако трајати. Имала је четири детета: најстарију ћерку, Параскеву, која је имала шеснаест година, храмала на леву ногу и којој су њено необично име — име професорове мајке, сељанке — променили, тепајући јој: Бела. После ове девојке, дошао је Младен, бистар дечко, али ленштина, склон свима слабостима простог народа, као да су у њему васкрсавали