која га је пратила, легала и дизала се с њим из постеље, и са којом је живео као са метресом.

Претпостављао је друштво оног другог типа својих колега, друштво студената политичара. Они су му били ближи по њиховом једностраном васпитању, по средствима, по темпераменту. Он је међу њима, међу тим радикалима, социјалистима, републиканцима, који се у то доба борбе за основна грађанска права нису разликовали један од другог, налазио много одушевљења, воље де се ради нешто велико, смелости да се кида са свиме што је старо, штетно, устојало. Пун рђавог искуства о правди великих према малим, јаких према слабим, он је брзо постао убеђен у теорије материјалистичке философије; дивље мржње његових другова на постојеће стање, од кога му је пуцало срце и бридела леђа, звониле су му као песма наде, утехе, буне; њихова вера у будућност и сопствену вредност уносила му је у крв пенушаво одушевљење као од неког јаког пића. Стога је Чедомир редовно посећивао њихова тајна удружења, учио на памет поједине фразе, зурио дубоко у ноћ у неподгрејаном и полуосветљеном ћилеру какве сиротињске кафанице, где је један од њих држао