Илић се није дружио с првом врстом својих вршњака. Оскудевали су му за то васпитање и средства. Отац му је умро још док је био у гимназији, те је од куће добијао врло скромно издржавање. Ипак је имао нечег заједничког с њима, јер је имао приличну дозу епикурејства у себи; он је волео све што је пријатно, лако, ново, лепо. У недостатку материјалног уживања, он се бацао сав у свет књига, мисли, снова. Место путовања у Врњце и Абацију, он је заједно с Фламарионом посећивао месец, звезде, целе сунчане системе, где је откривао милионе нових ствари, чуда, лепота, какве не би нашао ни у најчувенијој светској бањи. Виктор Иго га је водио по најсјајнијим и најтамнијим крајевима Париза, Толстој му је откривао бескрајну Русију с њеним дивљим кнежевима, готово идиотским алтруизмом, са сељацима — светцима, и непрегледним површинама леда и снега. Живео је само духом. Проналазио је масу задовољстава радећи дан и ноћ. Учење му је изгледало најрадије, најсретније решење човечјег живота. Понекад би га обузела нека идеја, којом би решио једно од многобројних питања што су тада занимали интелектуалну младеж, мисао магловита, нејасна, али стварна, жива