удружљиви и безлични, ови млади људи су, доцније, махом главе парламентарних режима.

Други тип је био великошколац-политичар. Он не пази на спољашњост; па кад то и чини, ради у супротном правцу: пушта браду, чупав је, аљкав, носи умашћен шешир и уздигнуту јаку. Он је слободоуман, бар у теорији. Он је за сва права, бар док не добије своје право. Невин у ствари, он је дрзак у речима. Он је радикал, демократ, социјалист, републиканац, револуционар. Он се поноси што ствари схвата материјалистички. Поезија му је празна сентименталност шипарица из пансионата. Идеал му је што и свака комедија. За њега не постоје науке, него Наука. Он је ватрени присталица позитивистичке философије. Он примењује њено материјалистичко схватање на делу: њен гвоздени закон конкуренције оправдава му свако средство, те постаје једна врста модерног дивљака. То су људи обично са села или, ређе, из какве пропале варошке куће. Они су још у десетој години осетили наличје живота. Култура им је показала само своје зле стране, извукавши их из куће која је сама попуњавала своје потребе и где је требало новца само нешто за порез или молитву.