доћи ако буде што школованији, што начитанији.

Шесту годину је навршио у јуну, а већ у августу молио је оца да га упише у школу. Дотле је сам научио читати и писати из сестриног буквара. Школа му је ишла лако, као вода, како се то каже у Ваљеву, Кад би учитељ испричао лекцију, о шљиви на пример, он ју је већ умео поновити целу. Учитељ, који је за свој рачун учио немачки језик, називао га је Wunderkind. Прву забавну књигу коју је прочитао, било је једно старинско издање посрбљеног Робинсона који се из неког далматинског пристаништа укрцава на море. Као гимназист другог разреда прочитао је Одисеју, велику, дебелу књигу у зеленим корицама, у преводу неког Грка, чије је име, и доцније, с муком изговарао. Читао је све што му до руке дође: научна открића, романе, извештаје варошке штедионице, страначке листове, уџбенике из старијег разреда, Пелагићева дела, народне песме. У сваком разреду био је први ђак, имао је саме петице. У расправи појединих питања могао му је позавидети многи старији друг; чак и понеки професор није имао те ширине у образовању. Он је то знао и није се чудио: он