чиновничких влада у Србији, она је била вечито за одржавање неке врсте племства, захтевала је скупоцена одела, свечане ручкове, у кући се кувало двапут више него што је требало, просипало се, бацало, раздавало суседству, и наравно плата није била довољна. Чедомирова сестра, која је од њега била старија две године, била је већ као дете каћиперка и, у домаћим свађама, стално на страни своје мајке. Рачуноиспитачу живот није био ружичаст. Кад би му се досадило све, он је излазио изван вароши и лутао по околини дуго, до самог мрака. Понекад би повео са собом Чедомира и онда му објашњавао многе ствари, показивао му непознато цвеће, које је звао биље, њихове крунице, прашнике, тучкове; на обали каквог друма показивао му слојеве земље, излагао геолошке теорије, упућивао га у живот природе, где се дрво с дрветом бори за што више сунца. Понекад би се заборавио и жалио што није више учио школе. У то доба била се већ увелико развила борба између школованих и нешколованих чиновника, те је рачуноиспитач мислио да је цела његова несрећа долазила од његове ниске школске спреме. Стога је и Чедомир разумео да ће његова сопствена срећа