Он узе кајсију и, нехотице, начини девојци један комплимент:

— Госпођице Бела, ви сте врло љубазни.

Једна тица запева у башти.

Чедомир је још раније наслутио да девојка није равнодушна према њему. Јер нашто онда онај њен задивљен поглед и нервозно угризање усне, кад би га слушала како објашњава Младену какво правило из математике? И нашто оно њено подигравање којим је хтела да сакрије своју сакатост пред младићем ? Или је то био само знак захвалности што је Илић имао стално по коју лепу реч за њу, девојку која је своју ману осећала све дубље једно што је пристизала на снагу, те је већ имала потребу да се допада људима, и друго, што су је другарице, ћерке чиновничких и осталих такозваних угледних београдских кућа, зависних од владе, оставиле изненадно, на пречац, демонстративно, што јој је отац проглашен као противник постојећег стања, антидинастичар, јатак краљоубицâ и шта још не, што је један лични режим начинио од овог Ужичанина, који је, поред своје струке, волео слободу, желео добро своме народу и имао стила у чланцима што их је писао по опозиционим листовима?