политичкој ситуацији, о будућности која чека земљу.

— Извол'те, господин Илићу — нудила је Бела кајсију коју је сама искрижала и прекидала причу своје мајке о њеном животу с Матовићем, селидбама с једног краја Србије на други, отпуштањима из службе, бежањем у иностранство, сваковрсним неправдама, хапшењима и осудама на смрт.

Млади човек погледа госпођицу Матовић.

Она је седела до њега и посматрала га весело, готово безазлено и у исти мах несташно. Бела је имала бело лице с кожом која се чинила као постављена једва приметним руменилом. Очи су јој биле мајчине: црне, живе, маслинасте, очи као у неке лепе животиње. Коса, још црња од очију, окружавала је њено лице као талас. Њено данашње одушевљење давало јој је израз пуноће, савршенства. Са заокругљеним раменима, која су се погађала под лаком материјом летње блузе, и нежним лицем девојке, чија хромост није допуштала честе изласке на отворено поље и сунце, она се учини младићу слатка и мека као та воћка коју му је нудила.