су крупне и врло лепе — допуни госпа Клеопатра своју ћерку; затим се обрати своме сину. — Сад ће отац да се врати, па пази, Младене. Немој да се мангупираш. Него учи. Иначе, право ћемо те на занат... Угледај се на господин - Чедомира. Он је сиромах ђак... пардон, господине Илићу — поправи се госпођа с нешто старинске грације и с ласкавим осмехом, који прели цело њено лице, чак до подвољка и широког врата, па рече значајно: — У вашим годинама, сиротиња није зазор,

Чедомир поцрвене и збуњено одобри госпођину изреку.

У том се Бела врати с пуним тањиром румених кајсија.

— А ножеви? — пребаци јој мајка.

— Ју! — трже се девојка. — Младене донеси.

Дечко устаде лењо и, клатећи се с ноге на ногу, упита с врата:

— А где вам стоје?

Најзад их донесе: малене ножиће за воће, са оштрицом од месинга и дршком од порцулана, по којем су се плеле плаветне шаре.

Они су седели тако, јели кајсије, говорили о професору Матовићу, о новој