књига. На врху једног ормана стајало је попрсје Вука Караџића с фесом на глави. Десно од ормана, на сточићу уметничке израде, налазила се у златном оквиру фотографија црногорског кнеза са својеручним потписом. Једно велико огледало на ногарима попуњавало је празнину између прозора. На зиду према њему, више постеље, висио је у природној величини портре Матовићев, рад једног од наших старијих сликара.

Кроз широм отворене прозоре допирао је у собу весео шум Београда који се будио пред вече, као одахнувши после великих врућина. Прозори су гледали у врт, чије воћке, још младе, пружале су мршаву сенку по земљи. Сунце је залазило за један облак, бацало зраке и чаробно осветљавало парче неба које се видело, неколико суседних кровова и заруделе кајсије у башти.

— Ви волите кајсије? — упита Бела младића, па не сачекавши одговора, окрену се нагло на здравој пети, дохвати се отворених врата, и, поклецнувши само једанпут својом хромом ногом, већ беше у другој соби. — Што су дивне, само да знате!... чу се отуда њен глас, јасан сад као од чистог метала.

— Нису много родиле ове године, па