— Та остав’те човека!... Пробисте му уши вашом дреком.

Од лекције није било наравно ништа.

— Показаћу ја сад реакционарима коме се дају двојке! — говорио је дечко самоуверено, циљајући на професоре који су му дали слабе оцене. — Само док се мој ћаћа пусти с робије.

И сви троје су тако веровали у брзо и потпуно помиловање Јованово да се његово присуство готово осећало у кући. Млади човек не хте покварити ово присно весеље дома, који је последњих година знао само за зле стране живота: одрицање старих пријатеља, кињење од стране власти, свакојаке оскудице и понижења, те одложи час, и хтеде се вратити. Али га госпођа понуди да се одмори.

— Напољу је још велика врућина — рече она — а, Бога ми, ни наша кућа није близу.

— Не жур’те се, господин Илићу — прихвати и Бела, мећући у свој мало пискав глас нешто природне женске жеље за допадањем.

Младен га је позивао такође:

— Хајдете... хајдете. Да вам покажем бразилијанску марку што сам је купио од једног Јеврејчета.

Они су били још у кујни. То је била