не позна; а кад је мало, лакше је ухватити“. И он, као прави оца син дао је таван још лепше оправити, прозор тавански гледа на сокак, над ’ њим красна пупчаста стрејица, као глориолета, Глориолета, франц. gloriette, мала сеница у башти. а он намести испод ње столицу, седне, па чита, а овамо гледи у паузи ко сокаком пролази. Понајвише би читао дела о социалним питањима, о источном питању, о великој Србији која се има саградити; био је ужасан српски шовениста; па онда читао би радо брошире финансијске, особито о аустријским финансијама, о могућном државном банкротству. Кад би га каква цифра финансијска у брошири пекла, устао би, па би се шетао по тавану тамо амо, као мачак, прави таванородни син свога оца. Али је био поштен, ма да жесток; слагао није никад, а то ће много рећи.

Доста то, од родбине сваки му је био више мање особењак.

V.

Чика Игња, кад му се што допало, имао је обичај на то рећи: „решпект“. Ако му се није допало, и онда „решпект“; ако се ражљутио, или подсмејавао, и онда „решпект“. Тај „решпект“ залепио се за њега, и место Игње Огњана постаде Игња „Решпект“. Кад је синак Васа почео ићи у школу, њега деца назваше Васа „Решпект“, и тај до смрти остаде. Ја сам као дете нешто врло мало познавао чика Игњу Решпекта. Умро је годину две после мог оца; био сам онда још дете.

Кад ми је отац умро, тек сам наступио у шесту годину. Мог покојног оца никад нећу заборавити. Мати ми је пре умрла. Оцу ми је било преко седамдесет година. У очи оног дана када ће умрети, уђем к њему по обичају унутра, да му ноге чешкам. Он је у кревету лежао, и најволео је да га ја прочешкам