— Мој дед, рече, живео 87 година, а ја Бог зна хоћу л’ половину доживети. Он је дошао из Србије са оцем, под Чарнојевићем, као дете, са још два брата. А ко сте ви?

— Ја сам Јанаћ Сарајлија, трговац из Београда. Дошао сам у Пешту трговине ради, мало код Милоша (Тако се звао у Пешти један трговац.).

— Па где сте одсели, и где ћете ручати?

— Тамо у биртији. Биртија, нем. Wirtshaus, крчма.

— Ви сте данас мој гост.

— Евала!

Сад јеванђеље читају, прангије пуцају, Србијанац се једнако крсти, моли се Богу.

После службе Сент-Андрејци „фатају“ госте. Ту странац не сме у биртију; сваки дочепа једног, два или више гостију, па с њима својој кући. Треба и то знати да су у Сент-Андреји најгоре гостионице, јер Сент-Андрејци од гостионичара госте одмамљују, па не могу на крај изићи. За то у Сент-Андреји у биртији ретко да има добра вина.

Сад гај младић доведе Србијанца у једну стародревну кућу, недалеко од Преображенске Цркве. Једна стара капија с бока, а с фронта мала ниска врата. Кад уђеш, басамак доле, на лево два басамака горе, па соба, па опет три басамака више, па соба: нешто ориентално-европски. Кућа, или кућица, зидана 1700 године.

— Ето видиш, ту је тај живео што сам му плочу читао.

Кад су ушли, а већ ту је било више страних гостију. Наш младић није био прави домаћин ове куће; данас је и он гост, али тек кућа му је дедовина. Његов сродник је прави домаћин, али може и он кога хоће довести. То је Влада Огњан.

Гости се представе и брзо се упознаду. Најлакше је тако приликом „храма“ упознати се. Служе шљиву, хлеб и ракију, па ето и ручка. После ручка оду да виде коло у порти. Опет се врате, приспе