на врата, кад оно уђе један млад хусар, у потпуној униформи, чаков бео на глави, и поздрави: „Добар дан! На здравље ручак!“

То је био Васа Решпект!

Сви се гости убезекнуше.

— Ето вам Васе у госте. Хоћете л’ ме примити, нећете л’ се стидити вашег рода! Нисам ником зла учинио, рече гост.

Збуњени га гледају. Домаћинов син, у оно доба тако млад као ја сада, приступи му, ухвати га за руку, и каже му:

— Седи, Васо, добро дош’о! Ти си наш; ако се отац на те срдио, не срдимо се ми.

У колико се могу опоменути, био је јако угледан, висок, танак, вицкаст, све светло на њему.

Он седне, и прво спомене како га отац к себи није пустио, како је најпре отишао код чича Дениколе да овај за њега моли да му отац опрости. Деникола је оцу отишао и јавио, али отац неће нипошто, не прашта. Каже да му је кућу осрамотио и стару његову главу. Деникола му је претио да ће га он сам довести онамо, али отац је казао да неће ни њега пустити. И Деникола кад је њега онамо одвео, чика је већ врата и капију забравио, па вичу да се отвори. Газдарица љутито одговара да се данас више ником не отвара.

Треба знати да је у оно доба Угарска давала годишње у „царску војску“ само 36.000 регрута, више ништа; комплетовање бивало је путем добровољаца, и хватали су на силу бећаре и светске битанге ма откуда; добровољно су ишли протерани и непротерани ђаци, ексцесивне калфе или иначе у животу утешњени, увређени, ожалошћени момци. Регрути су били сами сељаци, паори. Ко је добровољно или самовољно у војнике стао,Стати у војнике, постати војник. а иначе од добре је куће, ту би се кућа, породица, држала осрамоћена; такав „самовољац“ је блудни син, и