и старој газдарици, која је циљала на удадбу, рекао је: „решпект“. У том његовом заједању тако је дотерао, те га се сви бојаху, особито кад је са Дениколом у компанији, па ако су га и прозвали Решпект, сад су тек од њега имали решпекта.

Чика Игња, што старији, све несноснији. Једаред је љут, заједљив, други пут опет подсмешљив Ако ко више троши него што му је доходак и прави дугове, тог испрескаче и прориче му пропаст, а сам себе уздиже што није ником дужан, и вели да никог није преварио. Кад би му ко опет пребацио да има неваљалог сина, да не види трн у свом оку, одговорио би да је он сина на добро упућивао, да га је доста тукао и да му је очинска савест сасвим умирена, и није крив што му се такав син родио.

Чика Игња могао је свог сина искупити, новаца је имао, знао је и где му је регимента, но није хтео; јер, у оно доба, ко се тако врбовао, и рођени отац држао га је за блудног сина, па кад би га баш искупио, ко би сад код куће с њим владао! Могло би доћи да син оца још туче.

Па чим се у свом дешперату јоште бавио? Мало надгледао економију, па читао је књиге, особито што се тиче Русије и Србије. Није ни чудо, цела породица је шовенистична, то јест свој народ у звезде кује, и све се нада великој будућности, но увек и све редом смрт превари.

Чика Игња читао је књигу о „Наваринској битци“,1827, када је руска, француска и енглеска флота уништила турску. о Црном Ђорђу, о Милошу Обреновићу. Радо би слушао о Чарапићу и Хајдук-Вељку; руског цара Николу обожавао је, и на дан Св. Николе увек би испио чашу и „у здравље свесилњејшег императора Николаја“ и у здравље свију баћушака, да добију Цариград, да подигну крст на цркви Св. Софије, а Србима да даду Босну и Херцеговину и Призрен — „даже до морја“.

У соби у челу висила је икона патрона Св.