— Па онда, туци ме најпре.

— Зашто?

— ’Оћу оног тамо да тучем, па волем напред бити бивен, јер ћеш ме и онако после тући.

— А зашто да га тучеш?

— Чућеш, викнуће ми: „решпект“.

Отац га ухвати за кику, продрма га и заошија унутра.

Васа, ако и јесте био несташан и много пута казну заслужио, ипак свет га је држао за много горег него што јесте. Држали га за најневаљалије дериште у вароши. Кад је који отац корео своје дете, увек би рекао: „Бићеш као Васа Решпектов“. Све неваљалство је у њему сабијено, тако су ми-слили, и никад неће бити добар, већ је рођен рђав. Родитељи су деци забрањивали с њиме дружити се, напослетку се и сама деца испред њега уклањала, да већ ни друштва ни друга није имао.

Нема више материнске руке, отац неутолив; ником се не може изјадиковати, јер никог нема; ништа му се не верује, ма најистинитије што рекао. Тако је био већ као дете презрен и сам себи остављен. Није чудо што је све гори дивљак бивао.

Само једина Аница имала је саучешћа. Она је плакала кад би он патио. Кад га газдарица глађу казни, она сирота откида од својих уста, или мало невидимке на страну метне са сиром резанаца, пите, меса, па му крадом у качару однесе, и ту, у једном већем бурету сакривен, Васа једе. Аница стоји код бурета, на једно уво слуша полуокренута вратима да не изненади газдарица, па опет гледи како Васа једе. Сваки залогај Васин чини јој се да га она прогутала, кад види како Васа слатко једе. Када је крај, Васа се извуче из бурета, а Аница га детињски загрли и пољуби, па, заруменив се, с влажним очима из качаре истрчи.

Бог зна како осећање Аницу Васи веже!

И она је сироче, те како сироче. У гладној години, у оравској вармеђи, жупанији где се тако снажни словачки момци и девојке рађају, а жита