одело, углатчано као да је сад испод утије. На панталонама она бора на ногавицама као да још нису никада обучене. На поду поред те столице чист пар ципела.

— То се зове господска послуга — помисли Лазић па се стаде облачити. Таман је био готов, на вратима тихо куцање. Жан уђе да пита где Превасходство жели да доручкује, у соби или у трпезарији ?

— Боље у трпезарији — рече Лазић и пође за њим — да видим како она изгледа.

Трпезарија беше верна минијатура велике трпезарије у Краљевом двору Сингидунском. Два лакеја у краљевској ливреји донеше и поставише пред госта чаја, каве, чоколаде, млека, масла, меда и разних лепчића.

Лазић узе само једну шољу чаја с млеком.

Из предсобља се зачу зврјање електричног звонцета.

— Величанство устаје — рече Жан па, показујући једна врата, додаде: — Ако би Превасходство желело да уђе у салон... — па га опет нестаде.

Кад је Лазић ушао у салон, он је само приметио да је намештај у стилу Луја XV, али сву његову пажњу привукоше на себе слике по зидовима и скултуре у ћошковима.

Већина слика беху одличне копије са познатих слика славних живописаца талијанске, холандске и шпанске школе; али беше и доста оригиналних слика модерних мајстора које Лазић не беше дотле видео, и, што га је још више заинтересовало, ту беху многи акварели, који су очевидно прављени по поруџбини домаћиновој, јер међу њима беше и неколико духовитих