Кад је кочијаш видео ову сцену, а ваљда му је и вратар дошануо кога је довезао, он скиде свој цилиндар од беле лаковане коже па рече.

— Збогом грађанине Министре!

— Због грађанине кочијашу! — рече и Лазић са истом збиљом и скиде своју путничку шепу с главе.

Кочијаш се одвезе а Лазић оде за коморником кроз башту.

— У плаву гостинску собу! — рече коморник вратару па онда се окрете госту — Величанство је тек у зору дошло кући из Џокеј-клуба, па зато још спава. Да ли да га? . ..

— Боже сачувај, оставите га на миру. Ја сам и онако од пута гарав као какав оџачар. Морам пре свега извадити из сандука чисте рубине па да идем у најближе купатило. Док се из њега вратим, Величанство ће већ бити будно.

— Ако је само због купања, Превасходство не мора да се труди никуда из куће, јер ми имамо доста купатила у кући. Ако ми Превасходство повери кључ од куфера, биће после купатила све готово, и чисте рубине, и један пар одела углачан!

— Та то је дивота. Ево вам кључа.

Преко широких мраморних степеница, између мраморних стубова са коринтским капителима, који су држали балкон, уђоше у полуспрату у једно врло пространо предсобље, из кога се на петора врата улазило у пет разних соба полуспрата. Са таванице је висио чудан лустер од кристала, који је изгледао као двоглави орао Силваније. Како у предсобљу беше прилично мрачно, то коморник одврну иза врата једну славиницу, и двоглави орао од кристала сијну сав у електричној светлости.