пуне цвећа, у којој се при дну видела мала, али врло луксузно зидана палата.

Dr. Лазић искочи из фијакера па зазвони на капији гвоздене ограде.

Из једнога павиљона близу капије изађе вратар, нашаран широким златали-ширитима, отвори један капиџик поред велике капије, па упита:

— Шта жели господин ?

— Молим Вас да скинете мој куфер с кола, или да наредите неком слузи да то уради.

— Господин намерава ни више ни мање него да одседне у палати Његовог Величанства?

— Ако ви немате ништа противу тога, ја ћу бити тако слободан — рече Лазић и пружи му једну своју посетницу — подајте моју карту секретару или ако овај није устао, онда коморнику Његовог Величанства.

Вратар погледа шта пише на тој карти, али то беше написано словима која он не умеде прочитати па зато само дувну на нос и оде некуда са том посетницом.

Док је путник исплатио кочијаша и довршио с њиме неизбежну препирку о напојници, која кочијашима увек изгледа сувише мала, дотле из баште трчи коморник а с њиме и дебели вратар трчи право путниковом сандуку да га скине с кола.

— Какво пријатно изненађење В. Превасходство — говораше коморник обријане браде и бркова у врло елегантном оделу — Величанство ће се јако обрадовати!

— Добро те сте Ви ту Жане — рече Лазић трпајући кесу у џеп. — Иначе би ме овај ваш строги господин вратар отерао до ђавола!