за железничке станице или обратно, и по која млекаџијска кола.

На улицама где беху куће без дућана и на пијацама уоквиреним палатама беше још мање људи. Славни булвари, о којима је Лазић тако много слушао и читао, беху далеко испод онога што је он очекивао да види. Чак и краљевски и царски, сад опустели двори, поред којих се возио, беху за њега читаво разочарање. Он их је далеко лепше замишљао. Тек када његова кола скренуше у ону грдну и широку улицу, којом се иде од пијаце Слоге ка тријумфалној капији, тек у јелисејским пољима, нађе Лазић Париз својих маштанија.

Како се тај друм постепено пење, то кочијаш стаде још више да мили.

— Молим, мало брже!

Кочијаш заустави кола, обрну се на свом седишту, па рече:

— Не господине. Ја не терам брже, требаће ми ово кљусе и за други пут. Ако вам није право, Ви можете сићи с кола.

— Кад само од тога двога имам да бирам — насмеја се Лазић — онда предпостављам да се возим како Ви хоћете. — У каквој монархијској престоници он би се са таквим кочијашем другаче разговарао, али слободан грађанин велике републике на западу не зна за шалу, и ко зна да ли не би дошло дотле да сам доктор упрти свој сандук на леђа. Џаба га било!

Најзад зауставише се кола пред китњастом гвозденом, много позлаћеном оградом једне баште