1.

Dr. Лазић намерно није хтео да јави за свој долазак, те га нико није ни дочекао на железничкој станици.

Он нареди носачу да метне његов путнички сандук поред кочијаша једних кола са једним коњем, уђе у кола и рече кочијашу број једне куће у Јелисејским пољима. Кочијаш са његовог узвишеног седишта само га погледа од главе до пете, па га онда подругљиво смешкајући се упита:

— Ви хоћете да вас возим грофу од Бруснице?

— Зар и тај гроф седи и истој кући ?

— Он сам живи у тој кући, како ви кажете, или у тој лепој палати, како је ми зовемо.

— Добро, грађанине, онда ме одвезите к њему, али брзо !

— Није нужно господине. У таквој палати нико не устаје тако рано, — и кола се кренуше понајлак.

Тако рано? Лазић извади свој часовник. Беше осам часова изјутра. Али наравно, за ову варош, у којој се не спава ни дубоко после пола ноћи, беше врло рано. У бескрајно дугачким улицама, на великим и широким раскршћима, окићеним разним споменицима, свуда беху дућани још затворени. На тротоарима овде онде по који сиротињски обучен човек. Средином улице општински чистачи раде свој посао, а између њих промичу фијакери из вароши