2.

У том тренутку расклопише се средња врата на салону и Жан гласно јави :

— Госпођица Зебра са Велике Опере!

— Аха — помисли Лазић — прва балеткиња, најновија његова љубазница!

Читава олуја од свиле, кадифе, Нојевог перја, брилијаната, црвене косе, црних очију, сувише белих образа и сувише црвених усана јурну у салон, који се на пречац напуни мирисима.

— Опростите, Господине, али ја сам мислила наћи у салону г. грофа од Бруснице!...

— ...а натрапали сте на са свим непознатог човека. Допустите, госцођо, да вам се преставим : Ја сам трећи медвед грофа од Бруснице, само што се мало разликујем од она прва два у предсобљу...

— Мени се чини, господине, да је ипак велика разлика....

— А, није. Медведи пред вратима имају своју природну кожу на себи, а ја носим купљене хаљине. Прва два медведа оборио је гроф у лову по врло високим планинама, а ја сам му се сам поклонио. Задатак је оних медведа у предсобљу да држе послужавнике за посетнице, а мој је задатак да целог живота играм како г. гроф свира, и ево већ двадесет година како ја играм по његовој свирајци.

— Па онда смо колеге — рече госпођица спустивши се у једну наслоњачу и пребацивши са врло много шуштања свилених сукања ногу преко ноге — јер сам и ја по занату играчица.

— Јест, само, док ја играм како гроф свира, вас у игрању прати најбољи оркестар на свету, а