исплати дуг порока, који он још назива „дугом части“.

— Умири се Ђоко. И ја сам нисам имао мира док ту сабљу нисам искупио. Ево је — и Емилијан отвори једна побочна врата — Овде је један део успомена мога Дома. Ако се разумеш у адиђарима можеш се уверити да је све у свом реду. Почекај ме овде, ја идем да шифрирам депешу Костићу.

Емилијан оде у своју собу за рад. Лазић остаде да разгледа збирку оружја и застава оних од „беле руже“ Дуго је разгледао те реликвије великих синова отаџбине. На један пут учини му се да треба да замоли за опроштење сабљу Емилијана I, што је скрнављена давањем у залогу, и он целива балчак, који је некад држала десница првог јунака-владаоца . ., После тог целивања он изађе из породичног музеја беле руже, затвори пажљиво врата, па настави разгледање уметничких дела у салону. Зачудио се кад је под неким сликама прочитао имена: Каролис Диран, Бежамен Констан, Хенер, Пивис де Шаван. Под скултурама нашао је урезана имена Родена, Мерсије а, Фалгијера, Дибоа, Карпо-а.

— Сама ова збирка слика и скултура — помисли Лазић — морала је коштати луде суме.. . А гле! Ко ли је ова млада жена? Њена је слика мајсторско дело ... Од кога ли је? А . . . наравно од Бона . . .

Он се измаче мало да боље разгледа слику.

— Та млада жена није управо лепа, па ипак... у њој има некаква чудна драж . . . и то животињска... Ја не знам, али у њој нма нешто зверско... Која ли је то жена?