исте твоје непријатеље мољакаш да ти даду пензију, те им дајеш прилику да пред целим светом и у сред парламента викну „Ово напуштање свију права и обичног грађанина Силванског то је надгробна плоча на гробу Краља Емилијана IV!

Овај је испрва мрко гледао преда се, па онда диже стиснуту песницу у вис и рече.

— Показаћу ја њима да и на Краљевом гробљу има васкрсења, и онда ће ми они скупо платити...

— Не верујем. Вампира се данас нико не боји. Ти твог јединца и сувише волеш, да би пробао какву буну, при којој ти нико у Силванији не би помагао, чак ни моја маленкост. Али ти ниси одговорио на моје главно питање: Зашто си се пред твојим непријатељима толико понизио да се за љубав пензије одречеш свију својих права и као отац и као грађанин?

— Ти ииси у стању ни да слутиш шта то значи кад један бивши Краљ и отац једног Владаоца дође у опасност да му име напишу на табли, на којој се записују имена оних чланова клуба, који на плаћају дугове части...

— Лепа част ....

— Јест. Ти не можеш ни да замислиш како ми је било кад сам морао да заложим све адиђаре па чак и почасну сабљу Емилијана 1-ог ...

— Дакле ипак је истина што су новине причале?! — рече Лазић с гнушањем — Тфу ти пропаст, морам већ руски да псујем. Један сиромашан народ направио је од својих суза захвалности драго камење и окитио је њиме сабљу којом је благодарио свом ослободиоцу, а један Краљ тога истога народа залаже тај украс највећега свога претка, само да