да игра и који нема осећања за такт. Видело се на свима његовим играчицама да је за њих право мучење играти са тако лошим играчем, па ипак су се оне отимале да с њим играју и на великом дворском балу, да се покажу свету да играју с краљем. Међутим сви ми који смо гледали то мучење и како краљ сваки час испадне из такта, морали смо га жалити, за нас који смо још по мало монархисте, беше то вређање Величанства, то излагање краљеве особе — сажаљењу. Ја услед тога не потражих ни дворског маршала ни Намесника него Краљевог личног лекара и кад га нађох одведох га у страну, показа му извесне симптоме на узбуђеном Краљу и шанух му на ухо једну латинску реч, ону које сам се највише бојао. Он само жалостиво рече „На жалост тако је“. Ја га обасух прекорима. Он се бранио тиме да је благовремено обратио пажњу Краљици-матери и да је молио да напусти њене чајеве и балове, али она га је исмејала. За тим се обратио Намесницима. Ови нађоше да лекар претерује у својим зебњама; у осталом нека г. доктор предузме нужне лекарске мере. Тада је лекар отишао до најближе велике вароши и довео једну врло лепу и младу персону да послужи као громовођа за забаве после Јеринских чајева. У заман! После 24 часа побегла је та „наставница“ и ни за које паре није могао да је задржи у Сингидунуму, јер се она церекала као луда говорећи да је с Краљем доживела „прво разочарење у својој пракси“. После тога, шта велиш, да ли претерујем у својим страховањима?

Стари Краљ скочи са свога седишта. Дрхтао је као лист, а у лицу је био самртно блед.

— Ја ћу одмах да шифрирам Костићу један