и на уснама са свим је бледа. На његовом дугачком танком врату виде се бројанице лимфних жљезда, тако да није ни нужно пипати под пазухом, па да се направи тачна дијагноза!

— Ђоко, то је страшно! За Бога, ти си толико година био наш лекар, па ниси никад ни једне речи казао да си на детету опазио знаке шкрофулозе?

— Док сам ја био ваш лични лекар, ваш син је био здраво, врло немирно дете, и на њему нисам могао опазити ништа ружно, осем што је малтретирао своје другаре и другарице са којима је играо, али то се већ код правога принца по себи разуме. Доцније, када си ме ти бацио у матицу и вртлоге политике, нисам имао каде да посматрам ни моју децу, а већ твога сина нисам никако ни виђао. Тек пошто ме је твоја абдикација бацила у „стање покоја“ добио сам опет времена да посматрам младога Краља, и мислим да сам нашао разлог за што је он телесно оронуо. Његов је дух развијан на штету његовог тела, развијан је истрке тако, да је он самном још пре три године разговарао не као дечко, него као зрео човек. Сада сам му пребацивао што пренебрегава своје професоре и њихове лекције. Знаш шта ми је на то одговорио? О свему ономе, вели, што Краљ треба да зна, нема ништа у његовим уџбеницима и у предавањима његових професора. Познавање људи, рече, може се добити само проучавањем живих људи, за то он претпоставља да прима што више људи и да с њима разговара, него да буба на памет лекције о ономе што му неће никад требати. С тога он присуствује свима седницама министарског савета и проучава како министри један против другог, а сви заједно противу