светске величине, па онда си отишао под хиљадугодишње Кедре ливанске да политизираш са шејицима. За то време ја сам често обилазио твога сина, али не као политичар него као лекар и као пријатељ... Кад ме питаш право да ти кажем: твој син изгледа као да је здрав, али у ствари није здрав.

—- Како то ? За ове три године нису ми јавили ни најмању слабост, а камо ли да је имао какву озбиљну болест, а ову за цело не би смели сакрити од мене? — говораше стари Краљ забринуто.

— И одиста твој син није за цело то време боловао од какве праве болести, па ипак, у колико ја умем да видим, он није здрав. Чудна ствар ! Друге владарске породице у Европи, могле су од снаге оних силних људи, који су те династије оснивали, да живе читаве векове, па се тек у њиховим последњим изданцима јављају први знаци рахитизма. Ви од Беле Руже још нисте навршили ни прву стотину година, а већ почињете да дегенеришете...

— Молим, не устручавај се ни мало — насмеја се претпоследњи изданак Беле Руже — само ми реци по чему то видиш да у нас почиње дегенерација?

— По целокупном хабитусу младога Краља. И ако је син тако крепких родитељи, као што си ти и краљица Јерина, опет он не изгледа као здраво момче него као млад старац. Тело му је слабуњаво, груди узане па испупчене, лопатице одвојене од леђа, руке су му мршаве и тако слабе да ништа тешко не могу подићи ни држати, а ноге? Он још на њима не уме стајати чврсто, а камо ли да може њима чврсто стегнути коња. Очи су му као два црна оштра мача, али слузокожа на очним капцима