— Нестрпљив и сад као што си увек био. Ти не слутиш колико страда изхрана твога тела само за то, што немаш стрпљења ни неколико дана, док се не навикнеш на лажне зубе. Уосталом та недовољна изхрана већ се види на твојим очима и њиховим модрим оквирима. Па онда твоје слепоочне лепезе од бора... Па твоје лице... Ти не спаваш довољно...

— Којешта. Ја ни у младости нисам био чмавало, чак нисам ни вама, мојој свити, давао да спавате. Сећаш се наших путовања по свету, кад ви мртви уморни заспите на столицама у мом салону-вагону, кад сам вам завлачио перо у нос само да ни вама недам спавати.

— Сећам се, пакостан си био увек. Али онда и ако си мало спавао, опет си био здрав и румен к’о јабука, а сада се на твојим образима чита прича о са свим друкчијем бденисању. Зар ти не видиш да си свећу твог живота запалио с оба краја, само да што скорије изгоре?

— Остави то Ђоко. Ја од тебе нећу ништа сакрити. Пошто и ти будеш живео неко време мојим садашњим животом, ми ћемо о њему нарочито разговарати. Сада имамо важније ствари да говоримо. Како је Краљ? Ја не верујем извешћима која ми о њему шаљу из Сингидунума. Реци ми истину, јер ти си једини човек који ће ми рећи голу истину!

— И хоћу. Дакле, после абдикације ти оде да путујеш по Малој Азији; у Јерусалиму су те дочекали као првог православног Краља који је после толико векова дошао да се поклони гробу Христовом; за тим си отишао на величанствене развалине у Балбеку да филозофираш о ништавости сваке