политичких противника кад је већ лежао на столу за операције, па му они млади обешењаци, пред наркозу рекоше да ћу га ја оперисати ! Пошто сам свршио операцију, и кад се пробудио из наркозе па видео да нема више његове гуке, он ме само погледа па рече: „Их, болан докторе, јазук за оно време што си у политици продангубио !“ „Право велиш, брате слатки, али шта ћеш, што би би !“ казах му на то.

Бивши Краљ смејао се на глас.

— Али — настави Лазић — то је ишло у болници. Међутим кад опет почех приватну праксу, када сам морао за моје лекарске услуге да узимам по неколико динара од људи, који су од мене, само пре године дана, зазирали као од неког вишег бића, ја сам се брзо уверио, да је моја лекарска пракса за навек онемогућена; и да ми за цео рест живота ваља изигравати сиротињу у црном капуту. Срећом ти си најзад осетио грижу савести што си ме у тренутку твоје абдикације оставио на милост и немилост људима са којима сам се целог живота тукао само због тебе...

— То је истина, али није била само грижа моје савести. Нашао сам да је и за државу грдна штета да ти останеш без посла, па сам писао Намесницима да те узму као Круниног кандидата за државни савет.

— То су Намесници и сами хтели да учине, и влада се била погодила с њима да за мене једног модрог увуку у савет два своја најцрвенија. Јес, али сада не решава ништа ни круна, ни парламенат, ни влада, него свемогућни клуб. Овај није хтео да чује о мом саветништву...