карикатура на рачун његов и његових пријатеља.

— Та то није само салон за примање, то је читава галерија слика, читав музеум ! — помисли Лазић па стаде разгледати скултуре, али таман је стао пред једну дивну репродукцију „Победе“ са олимпијског храма, неко га загрли и рече:

— Добро ми дошао драги Ђоко !

Лазић не беше ни приметио када су се салонска врата нечујно отворила, и кад је његов бивши Господар и Краљ ушао, нити је његове кораке по оним дебелим ћилимима могао чути.

— Помози Бог, Господару! — рече Лазић и хтеде да пољуби руку Краљу-Оцу, али овај се пољубио с њиме говорећи:

— Хвала, хвала ти драги Ђоко ! Једва један пут, после толиког мољакања мог, једва један пут дође.

— Нисам могао пре поред најбоље воље, јер док сам био „у стању покоја“ био сам по ваздан у општој државној болници где сам кајарио моје некадашње операторство !

— Ходи, да седнемо. Дакле ти си хтео да се вратиш у лекарску праксу ?

— Па морао сам на то помислити. Од саме пензије не издржава се велика кућа. Сем тога млади лекари, које сам некада ја бирао за државне питомце, утркивали су се ко ће више да ми помогне да научим што сам од моје уметности поборавио док сам теби за љубав водио политичке облаке; они су ме пустили да под њиховом контролом оперишем и да видиш ишло је прилично. Да си од куда био да видиш како је изгледао један од наших