се погоди с продавцем и исплати га. Чекао је запис о куповини, па да их поведе.

— Ја сам вас купио, али не да вас држим у ропству него да вас ослободим. То је воља једне велике госпође, која ме је послала да откупим два роба из Србије и да их кући отправим, рече трговац лаганим гласом. — Само ћутите, чините се невешти.

Двоје заробљеника пођоше му к руци, а он је устезаше. На лицу им сину сунце среће и задовољства.

— Реците нам, ко је наша добротворка? Је ли царица Мара, ћерка нашега деспота? Реците нам, да знамо за кога ћемо се Богу молити.

— Не могу вам рећи ништа, забрањено ми је. То чини лева да не би знала десна. Пођите са мном тихо, да се, по наредби, за вас састарам.

И они кренуше баш покрај султанових дворова у Дренопољу.

У султановим вртовима око дворова, робови вртари већ заливају цвеће и чисте стазе за вечерње шетње. Харемски прозори се један по један отварају вечерњем хладу и лахору из шума и с планина.

У дворцу царице Маре нарочито је живо. Навечерје је Ивања-дне, рођења Св. Јована Крститеља. Домаћи калуђер, отац Панкратије, погнут сединама и старошћу, улази у дворац царичин и заузима место у малој капелици, спремљеној у једном одељењу дворца, почињући