кастела је био јаз воде. Мост, који се за прелазак спушта преко њега, био је већ дигнут. Али је стража опазила стражара с предњих врата и улака којега он води, и одмах је спустила мали мост и отворила врата.

У малој дворани на горњем боју деспот је примио улака и из његових руку писмо царице Маре. Мртва уморан, улак се вратио на свој одмор у граду.

— Јерина, проговори деспот Ђурађ деспотици, пошто је очима протрчао писмо, султан је Мурат умро. Ево шта ми пише Мара. Још то нико ни у Дренопољу не зна, пошто престолонаследник Мехмед није у Дренопољу него у Магнезији, у Малој Азији. Султана је у пијанци ударила капља, па је остао мртав на месту. О, Господе, Господе, шта си нам судио? Шта ли нас сад чека?

Јерина приђе ближе и слушаше писмо које јој је деспот читао, старајући се да га, при том поновљеном читању, сам што дубље проникне. Деспотица се поче крстити и грчки читати неке молитве.

— Јадница Мара, наше најбоље дете, сад је удовица. Шта ли је сад чека јадницу? Шта ли ће с њом нови султан учинити?

— Морам одмах, колико сутра послати некога у Дренопоље. По овоме што ми Мара пише, мој посланик може стићи кад и нови султан.

— Кога мислиш послати, упита деспотица.

— Видећу ноћас, док размислим и док прегледам уговоре који сад треба да се обнове.