у ропству после боја на Косову од пре неколико година, да се они измирити не могу.

— Знам, знам све, али опет, ја се бојим. Ти знаш, и нек ти није криво, али ја не верујем хришћанима. Хришћани и мусломани никад заједно не могу. Ето, и ти сама, султанијо, пристала си да будеш султанија, а никад ниси хтела пристати да примиш веру моју, па да ми будеш прва међу женама. Не, не, ја хришћанима не верујем.

— Деспот Ђурађ је веран својој праотачкој вери, одговори царица живље, али он чува верност своме господару. После онога што је било на Златици, после Варне, после Косова, деспот више не може веровати својим суседима са севера и са запада.

— Може бити, одговори султан, али ти опет пиши деспоту да чува уговоре с мојим царством, да буде веран моме сину. Пиши му и изручи му моје султанско поздравље. Је ли ти се јавио хазнадар? Дошли су дубровачки трговци и донели некакав аксамит. Ја сам заповедио хазнадару да теби то јави и да ти преда двадесет кеса новаца.

Царица Мара са захвалношћу одговори да је тај налог извршен, али да јој се трговци још нису јавили.

— Јавиће се, рече султан, јер сам ја наредио да се јаве.

С тим се речима султан Мурат диже. Царица га испрати, и оста замишљена. Дубока мрачна слутња, којом је био обузет