— Султанијо! Ја сам ти захвалан за та упутства моме милом сину. Нека ти је препоручен и када мене више не буде. Знам да ти имаш много утицаја на њ. Твоје савете слуша увек и најрадије, и хвали ми се када их добије.

— Господару, за Мехмеда се не треба бринути. Он је разуман, даровит и умерен. Много размишља. Није страстан. Нека Господ отклони твоје сумње, нека још одгоди злу судбину. Али кад воља Божија буде, Мехмед ће бити добар и славан султан. Ја сам о томе уверена, а волим га као да сам му рођена мајка.

— Хвала, султанијо. А какве гласове имаш из Србије, од деспота Ђурђа? Није ли неки дан отуда дошао с писмима један калуђер?

— Јесте, господару, неки дан је дошао калуђер с писмима. Деспот је, у дубокој својој старости, здрав. Ново нема ништа. Његова политика се више не предругојачује. Правац који је ухватио после Сегединског Мира он више не мења. Веран је, и веран мисли остати своме господару. Гледа себе и интересе своје напаћене земље.

— Само ако је тако; ја друго ништа не бих тражио.

— Зар, господару, сумњаш?

— Увек сумњам, не због деспота, него због његових суседа из преко Дунава, због Јанка Сибињанина.

— Господару, ти знаш да је мој отац у крвној завади са Сибињанином, да га је држао