— Чим бих те могла разгалити, господару, говораше царица.

— Ничим, драга султанко. Један дервиш мевлеви, за кога знам да као пророк погађа, рекао ми је неки дан, у лову, да се спремам за онај свет.

— Откуда турски дервиш може знати оно што ће бити, што је само у Божијој руци?

— И ја бих то мислио, али овај зна. Пре двадесет година прорекао ми је да ћу ступити на престо. И збило се. Због тога ето и мислим да ће се збити што сад прориче.

— Али, господару, ти си у најбољој снази. Крепост и живот тек сад настају. Божја воља је велика!

— Тако је. Али сам ја претурио педесету годину живота. Не осећам се као што сам се осећао. Нешто се спрема. Јеси ли скоро видела Мехмеда?

— Мало пре је био, да ми се јави.

— Како ти се свиди? Може ли бити добар султан?

— Господару, он ће бити добар султан. Али је још млад, бујан. Требало би му времена да сазри.

— Сазреће радећи. То је најбољи начин. Тако сам и ја учио и сазнавао све што знам. Упућујеш ли га једнако да чита дубоке књиге и философе?

— Као што сам увек чинила. Данас ми је сам казивао како је у лову, приликом одмора, читао књигу о Александру Македонском.