— Ја имам разлога што говорим, продужи Мехмед с размишљањем. Што су хришћани несложни, слаби, за војевање неумешни, у религиозном фанатизму занесени? Из тога је јасно да они не могу имати државе. О како ми је било кад ми се с једног брега показао предео цариградски!

— Зар се ви не одричете никад од помисли на Цариград?

— Не, никад, никад — говораше Мехмед.

За тим уста и са синовљим поштовањем поздрави царицу, која оста очевидно сневесељена после ове походе младога султанског орлића.

— Да, да, то је свршено, шапташе царица Мара преда се, понављајући своје уобичајене молитве. То је свршено. Ко зна колико нас још времена одваја од те жалости? Турци ће ући у Цариград; судбина је и казна Божија за наше грехе, да они упрљају вековима чуване хришћанске светиње, да освоје и униште и последњи остатак Цариградског Царства. О Боже, преблаги творче, сахрани нас и помилуј! Сахрани и помилуј Србију! Кад Цариград падне, ни њојзи добро бити неће. Боже, Боже, молим ти се четрдесет пута, сахрани и помилуј! Опрости нам грехе, Боже, није ли се чаша страдања нашег испунила?!

Царица Мара клече на колена пред иконом и продужи крстити се и молити се Богу, да своје злослутне тужне мисли растера.